<< Uvod Uslovi korišćenja Unesi oglas Kontakt

ОДРЕШЕНА НЕМАН Александре Будимир Мандић: Књига писана сузама и болом

Datum: 19.01.2018.

Одломак из књиге ОДРЕШЕНА НЕМАН, аутор Александра Будимир Мандић „…Бол који сам у том тренутку осетила речима не може да се опише. Сваки делић тела ме боли, као да ме неко ножем пробада, а срце пуца. Кад је мама видела у каквом сам стању, прибрала се пришла ми и пробала да нађе речи утехе. Није успела. Нисам знала коме је у том тренутку било најтеже. Све три смо скрхане од бола и туге, али Нина и даље не показује емоције. Отишао је онај кога сам волела више од свог живота и никад се нећу помирити са тим да га више нема. Та ноћ ми је била као година, нисам знала шта се десило. Оставили су ме да се мало смирим па да ми кажу како је онако поштен човек, који никад мрава није згазио, који никад из оне пушке није метак испалио, како је настрадао? Све време његово насмејано лице ми је пред очима, већ ми толико недостаје да не знам како да се изборим са тим, како да прихватим да сам га заувек изгубила. Сад кад ми је највише требао отац њега нема? У тридесетдеветој години живота, отишао је и никад ми се више неће вратити. А због кога и чега? Ујутру сам села са мамом и тада ми је рекла да је тата погинуо на Малом алану, то је један врх на планини Велебит и да су са њим погинула још двадесет два војника. Међу њима је била и једна девојка, медицинска сестра. Та трагедија се десила 22.01.1993 године. Мама је изгледала јако лоше. Хитна помоћ је долазила више пута, давали су јој лекове да се смири, али то није помагало. Изгледала је као да је сад заправо схватила шта се десило. Ноћ пре тога је била шок за све, сви смо били изгубљени и потпуно несвесни ситуације у којој смо се нашли. Наш први комшија је био новинар, али за време рата радио је као ратни извештач. Тог тренутка је била велика гужва у кући и мама ми је рекла да одем код тета Милке и чика Милојка да се мало одморим, како би ме бар на кратко поштедела свих питања и разговора. Отишла сам код њих они су седели и гледали телевизијски програм. Баш у том моменту почели су да приказују тела двадесет и два војника измасакрирана до те мере да их не можете препознати. Следила сам се од призора који сам видела, и само у једном тренутку видим руку свог тате, препознала сам га по прстену који је носио. Велики прстен са црним каменом. Почела сам да вриштим нисам могла да поверујем својим очима у то што сам видела. Плачем и питам се шта су му то урадили? Мама ме је чула како вриштим и брзо дотрчала да види шта ми је? И она је стајала и немо гледала слике унакажених људи не верујући да се међу њима налази и тата. Страхота једна. Какви су то људи кад су спремни на оваква злодела? Комшије долазе и кажу мами да су сви довезени у камиону у црним врећама, треба да се ради идентификација тела и да неко од породице мора отићи. Не! Мајка не може да иде, стање јој је све горе и горе. Плашим се за њу. Браћа су јој у Босни на ратишту, нема начина да им јавимо за трагедију како би дошли и били уз нас, јер требао нам је неко да у тим тренуцима пази на нас, посебно на маму. Стриц Драган је отишао до болнице где су тела била довезена и идентификовао тату. Кад се вратио, донео нам је његов прстен са црним каменом који је био разбијен, бурму и његово огледалце које је напукло и чешаљ. То је било све што нам је остало од њега. Толико је био потресен, да није могао нити желео да нам каже како је мучки убијен и измасакриран…“ „Александра Будимир Мандић је само једна од око 400.000 Срба који су током деведесетих година са својих вековних огњишта истерани из Хрватске. Сандра је само једно од многобројне деца из Српске Крајине која су у рату изгубили једног или оба родитеља. Она је део тужне избегличке колоне дуге 800 километара од Крајине до Србије, сведок и перо које бележи историју коју многи хоће да забораве. Она пише о себи, своме животу и судбини, али они су одавно престали да буду само њен живот и само њена судбина. Сандра је лице и глас свих протераних и заборављених. Она се диже из наше и светске срамотне ћутње и тражи објашњење за неправду која је њој и њеним сународницима нанета. Само онај ко је губио, коме је отимано из срца, коме су убијали најдраже, а да нико за то није никада одговарао зна како је тешко заборавити па и опростити. Сандра се добро носи са болом, али се тешко носи са неправдом. Њена књига је борба за правду, за истину о смрти њених најрођенијих, како родитеља и родбине тако исто и читаве Крајине. Како сам и сама током деведесетих провела извесно време у Крајини као лекар добровољац, свим својим чулима и преосталим разумом знам да је Сандрина прича истинита. Знам и колико јој је било тешко да је исприча, али знам да је морала да је исприча. Сандра не може даље у своју будућност пре него што се обрачуна са прошлошћу, пре него што сама схвати да она није крива зато што је изгубила родитеље, што је Крајина пала, она изгубила свој дом, што је Косово и Метохија пала, па она опет изгубила и нову земљу и сигурност. Сандра је симбол свих жртава рата које лутају по стратиштима прошлости. ПОРУЏБИНA КЊИГЕ НА: sandra.norge@gmail.com



Broj posetilaca sajta:

bbcounter
Website Traffic Statistics

Uvod | Uslovi korišćenja | Unesi oglas | Kontakt

Oglase možete predati popunjavanjem obrasca na strani 'Unesi oglas'

Download browsera: Internet Explorer, Google Chrome, Mozilla Firefox, Opera, Apple Safari, Commodo Dragon